Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,/
U purpurna tonjahu mora večernja:/
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,/
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,/
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:/
Talasi i vetri i buktinje obja,/
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton/
- da najzad iz tame/
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk./
Tišina neba se penje kao strmen zid./
No negde daleko kroz krajeve strane/
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,/
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:/
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani/
Odgone čini, i štite sunčev san./
i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće/
rađa -/
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,/
Ko slutnje mora preko surih stena/
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,/
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;/
Visoko nad strujama hladnim/
Proletnje senke cvetaju azurom,/
A dole na zemlji/
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,/
Dignute iz podmorska duga sumraka/
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju/
U modrom miru halkionskih dana./
